Боже мој, зашто си ме оставио?

Прича о човјеку Исусу Назарећанину дира срца множине људи, увијек изнова, кроз вијекове и миленије. Прича је то о најдивнијем од људи, који је обиљежио људски род вјечном и неуништивом идејом људског братства, заједништва, слободе у доброти и моралном савршенству, која је основа и инспирација многих, а можда и свих идеја које су ослобађале људско биће од свих човјеком даних угњетавања човјека, које су оплемењивале човјеково дјеловање према другом човјеку ради саме идеје бољитка и напретка. Прича запечаћена његовим ужасно бесмисленим, нелогичним и непојмљивим страдањем од људског зла, глупости и незахвалности. Свеопшта је то трагедија свеколике људске патње, страдања директно изазваног активним и пасивним људским злом.

Мимо догматско теолошког хришћанског поимања Тројичности Бога Сведржитеља, прича о човјеку Исусу Назарећанину дира срца множине људи, увијек изнова, кроз вијекове и миленије. Прича о човјеку Исусу и мотивише на упознавање и приближавање хришћанској догми. Прича је то о најдивнијем од људи, који је обиљежио људски род вјечном и неуништивом идејом људског братства, заједништва, слободе у доброти и моралном савршенству, тј.тачније, слободној тежњи њима. Која је основа и инспирација многих, а можда и свих идеја које су ослобађале људско биће од свих човјеком даних угњетавања човјека, које су оплемењивале човјеково дјеловање према другом човјеку ради саме идеје бољитка и напретка. Прича запечаћена његовим ужасно бесмисленим, нелогичним и непојмљивим страдањем од људског зла, глупости и незахвалности. Свеопшта је то трагедија свеколике људске патње, страдања директно изазваног активним и пасивним људским злом.
Прича је само привидно смјештена у одређено вријеме и мјесто, она изобилује свеопштошћу и парадоксом човјечности и нељудскости, вјечите трагедије борбе добра и зла унутар сваког појединца одсликане на међуљудске односе и групну и друштвену динамику. Није много различит ков ни менталитет ни умно и духовно настројење људи који су издали, мучили и убили човјека Исуса Назарећанина, од оног који је изродио Аушвиц, Јасеновац и слична мучилишта и губилишта, помињући само оне који су симболи, а широм планете и диљем историје слична су мјеста и појаве које одсликавају монструозност људског зла. И иако су ово само најдрастичније појаве, није много у бити и умном и духовном поријеклу свеколиког човјеком изазваног страдања човјека од човјека, од тихих и мање тихих породичних патњи до сваког од групе и друштва одбаченог и мученог или само занемареног појединца.
Сходно природној (нагонској, егоистичној, ентропичној) природи хомо сапиенса, нимало ријетка и усамљена појава. Слично су страдали и други велики човјечји прегаоци и добротвори, ништа ново, особеност врсте хомо сапиенс. Човјек пројектујући своју природу звијерима, каже: човјек човјеку вук. Какво блаћење звијери, племените у поређењу са неким издањима човјека, која је вјерна породици, потомству и својој групи, и убија само кад мора, да прехрани или одбрани исте. На великим људима само свјетлост јако и јарко ослика ужас и бесмисао сваког тлачења множине малих, слабих и невиних, страдању изложених људи, незаслуженом по мјерилима универзалне хришћанске етике (којој је, условно узевши, хришћанска најприближнија). Од патње дјеце, стараца, болесних и инфериорних у људским односима, до системског страдања група од група људи, посебно разарајућег и опасног.
Човјек Исус лије крваве сузе и зној, у жалости и страху од оног што слути и очекује. Исте су то сузе свих невиних страдалника током крваве историје хомо сапиенса и сваке мање или више мучне личне историје појединца. Човјек Исус на крају, крајње намучен колико тјелесним мукама толико и душевним болом од издаје и незахвалности, вапије: Боже мој, зашто си ме оставио. Потресни је то општељудски вапај свих намучених, ако знају за Бога, како год да га зову и како год да му се клањају. Боже, ако постојиш као свемоћан и сведобар, зашто си ово дозволио?... Трагедија страдања постаје трагедија богоостављености, која на страдање додаје ноту умне непојмљивости и духовне неподношљивости. Јер све што може да осмисли и одухови, човјек може и да поднесе, ако и не поднесе физички или душевно, ако се уруши, а оно бар у достојанству; само ово непојмљиво мучи и ломи човјека, унижава га у сржи његовог свјесног бића. Човјек се довинуо до идеје која је основ људске етике: Ако Бога нема, треба га измислити – а чије је наличје – Ако Бога нема, све је дозвољено… Али шта кад дође до идеје, Бога има, али ме/нас је оставио, равнодушан је пред невиним страдањем и немоћан пред људским злом … Та идеја обезглављује, обезумљује, и задаје огроман бол на неизбјежну патњу.
Хиперболични моменат тријумфа људског зла, покварености и равнодушности, злоупотребе идеје, манипулисаног незнања и етички неутемељеног знања и учености, поништења своје човјечности и људског достојанства другог, над сваком слабошћу слабих, друштвено безначајних, добронамјерношћу милокрвних, идеализмом сањара и прегалаштвом у служби човјека и добра. Велики, огромни, универзални, вјечит, привидно несавладив. Велики, страшни, грозни, преужасни петак.
О Великом петку, 2018.г. Дијана Сајић
Аутор слике: Зоран Ђуровић